Ponekad otvorimo oči ka patnji. U našim rukama pulsira besmisao nekog vremena. Osećamo kako se naša koža cepa. Pritisak u grudima širi se kroz naše biće. Čini se kao da tonemo u očaj. Ponekad, pružamo previše prostora patnji da nas obuzme. Ponekad dozvolimo da nesreća postane naš vodič. Tako olako zarobljeni, kročimo u mržnju. Jedino odredište i jedini put kojim nas ljubav nije poslala.
Posmatrajući svoju okolinu i radeći sa ljudima, posmatrajući i samu sebe, primetila sam da ljudi tako retko i tako malo umeju da vole iz duše. Mnoge ljubavi koje susrećete, o kojima pričate, čak i one koje osećate, to i nisu.
Da bi ljubav postala deo nas, ona mora imati slobodan put. Otvorenost sebe prema drugom biću uvek je potencijalna opasnost na putu prema povredi, ali iskusiti ljubav znači prepustiti joj se potpuno. I sasvim je normalno, zbog materijalizacije fizičkog sveta u kojem živimo i nesaglasnosti fizičke i duhovne dimenzije kolektiva, da ljudi svakodnevno kroz iskustva ljubavi bivaju povređeni.
Koliko puta ste čuli kako, nakon prekida emotivnog odnosa ili povrede na emocionalnom planu, ljudi izgovaraju teške reči, optužuju svoje partnere, krive ih za svoju patnju i karakterišu ih kao izvor boli? Vrlo često sledi želja za osvetom, želja da im se vrati sve loše što su učinili, želja da pate… Stvara se velika odbojnost. Iza tih reči, naravno, gotovo uvek sledi: “Ja sam voleo/voljela, a on/ona su mi vratili na takav način.”
Kako izgleda kada volimo iz duše
Problem je što ljudi često ne razlikuju ljubav iz Duše od ljubavi iz Ega. Kada smo u stanju ljubavi sa samim sobom, otvaramo svoje biće prema drugome. Spajamo se i ispreplićemo svoje svetove, sjedinjujemo se u ljubavi. U tim trenucima delimo svoje Sebstvo sa tuđim.
Saživimo se sa tuđim duhom i telom, umom i vibracijama. Kako onda ljudi mogu negativno govoriti o nekome sa kim su delili sebe? Zar nije to samoprotivno? Na kraju, u samom uništenju, izlivima egoističkih želja, smeli su nazvati sve to ljubavlju. Kao da je reč o cirkuskom paketu iz kojeg izleću različite emocije. To jest ljubav, ali ona koja dolazi iz ega. Ona nema veze sa ljubavlju koja dolazi iz duše.
Kada volite iz duše, bez obzira na bol sa kojom ste suočeni, bez obzira koliko glas bio promukao od jecaja, bez obzira koliko bili potisnuti na dno postojanja, ne umete da poželite zlo drugom biću. To nije zato što ste divni, krasni ili moralni, već zato što je Duša ta koja ne ume mrziti.
U tim trenutcima shvatate da vam ljubav nije nanela bol, jer ona to ne ume. Ona to ne zna. Zato kada kažu: “Ljubav boli”, ljudi ulaze u samozavaravanje. Ne boli ljubav. Boli odbačenost, laži, prevare, gubitak, ali sve to nije ljubav već odsustvo ljubavi. Ljubav ne boli. Boli sve ono što ona nije. Svako mesto gde je nema. Boli postojanje bez nje, ali ona, ona ne boli. Odsustvo je ono koje stvara bol.
Ljubav iz Ega je moderan mit sadašnjice kojim ljudi nadomeštaju svoju potrebu za posedovanjem, realizacijom, vodstvom i vladavinom. Potrebu za sigurnošću i potrebu za time da budu voljeni, cenjeni i uvaženi. Ljubav iz ega je najčešći oblik ljubavi koju srećete i ona je razaralačka. Ona vas ne uči ničemu, a podgreva u vama sve emocije koje, kad se rasplamsaju, stvaraju dimenziju mržnje. A mržnja, u konačnici, kakve ona veze ima sa ljubavlju? Nikakve.
Kako onda, nakon što ste delili sekundu, minutu, sat, mesec, godine ili večnost sa nekim, nakon prestanka tog deljenja, možete mrziti nekoga koga ste voleli? Možete ako ste voleli egom, ali ako ste voleli iz izvora Duše, onda ste zahvalni što ste u dimenziji nekog svog vremena ipak imali priliku da osećate nešto.
Pa što god da vam je druga strana i napravila, svesni ste da je ono što nam drugi čine njihova karma i nema veze sa vama, vaša karma je samo ono kako reagirate na tuđe postupke. A reagovanje mržnjom i negativnim emocijama, znak je da niste voleli. Bila je to samobomana i zavaravanje kako bi sačuvali sebe od emotivnih povreda, a upravo ste ih tako zadobili. U strahu da volite svim svojim bićem i iz duše, odabrali ste ljubav iz Ega. Niste podelili Sebe, nego svoje “Ja”, a to “Ja” ume i tekako da stvara “JAuke” bola. Niste ni svesni koliko. Tako snažno i prodorno, uništiti vas može samo Ego.
Jer duša, ona je izvor Ljubavi, a u izvoru Ljubavi, nema ničeg patničkog. Eterična svetlost je ono što vam se pruža. Ponekad, kad zatvorite oči. Ugledate taj Put. Neka on ovog puta ne bude Mržnja.
Izvor: Sensa
